Subota u Beogradu.
Subota je. U Beogradu je trenutno 3 stepena iznad nule. Duva vetar. Onaj oholi, beogradski vetar koji, ustvari, ne duva, već promućurno pronalazi oslabljene delove materijala na garderobi, ne bi li porušio prvi sloj zaštite na svom putu do kostiju gde voli da se nastani. Taj promućurni vetar zna da ceni svoju borbu, pa jednom kada uđe u kosti, ne želi da izađe ni pod pretnjom toplih radijatora i čajeva. Razoruža ga i izbaci tek dugi i topli zagrljaj.
Subota je. U Beogradu je trenutno minus beskonačno, dakle. Sija Sunce. Napolju nema mnogo ljudi. Neki su bili, pa pobegli u topli zagrljaj da razoružaju i izbace vetar iz kostiju.
Subota je. Malo ljudi na ulicama glavnog grada daje utisak da je nedelja. Nedelja je, dakle. U Beogradu je minus beskonačno.
Dok sam još mislila da je subota i 3 stepena iznad nule, obavila sam jedan od svojih omiljenih vikend-rituala. Otišla sam na pijac. Drugi omiljeni ritual je ritual koji se izvodi u paru — ispijanje najlepšeg caffè lattea u jednom malom, tihom i uglavnom nezagušljivom kafiću. Pošto je danas Milan bolestan, parni ritual zamenjujem solo ritualom i upućujem se na pijac. Na putu do pijace, svakim korakom, dahom, milisekudnom, menjao se subjektivni doživljaj ta 3 stepena iznad nule. Dok nije došao do minus beskonačno, a subota postala nedelja.
Get Headonizam’s stories in your inbox
Join Medium for free to get updates from this writer.
Kupila sam povrće i voće, nešto malo mesa i mlečnih proizvoda i ispričala se sa prodavcima. Oni su moji heroji danas. Rumeni u licu, sa ogrubelom kožom na prstima i usnama, stoje hrabro i prodaju. Vetar više ne želi da uđe u njihove kosti koliko je unutra hladno. Njihove kosti se grle sa mišićima u nedostatku toplog ćebeta i drugog tela koje bi mogli da zagrle. Ali tu muku ne mogu da vidim na njihovom licu, tačnije tom delu lica koje viri ispod kape, a iznad šala. Mogu tek da naslutim po crvenilu, krokodilskoj koži na rukama i po dubokim brazdama koje su se napravile na prevojima dlanova. Razmišljam kako je ova baka nekada bila mlada prodavačica kojoj je bilo hladno, pa je nosila rukavice. A onda su joj smetale da ih stalno skida i navlači i, pre nego što su se pojavile one rukavice bez prstiju, ona je oguglala na hladnoću. Sada ne mora da ima rukavice. Bar ne danas kada je 3 stepena iznad nule. Njoj je verovatno stvarno 3 stepena iznad nule i raduje se ovom Suncu. Nije kao mi, neki koji kukamo na vreme i 3 stepena koja nisu 3 stepena već minus beskonačno i na Sunce koje i nije baš Sunce zato što ne greje i zabušava sa ispunjavanjem svoje svrhe danas. Njoj je stvarno 3 stepena, možda subjektivno i više, a Sunce je greje i voli Sunce. To joj vidim u očima dok mi ne dozvoljava da joj ostavim 10 dinara viška i ubacuje mi još jednu jabuku u kesu. Bilo me je malo sramota što sam se u sebi požalila na 3 stepena. Dodala sam baki osmeh i lepe reči. Ona je uzvratila. Bilo mi je nešto toplije napolju, a onda sam došla nazad u stan i topli zagrljaj. Sada još topliji zato što je Milan pod temperaturom. Pogled iz toplog stana na ulicu je subotu promenio u nedelju.
Izvadila sam povrće i voće. Napravila sok od cvekle, pomorandže, šargarepe, jabuke i limuna. Izmislila cvekla bruskete sa kozjim mileramom, rukolom, celerom, bademom, limunovim sokom, maslinovim uljem, solju i suvim šljivama.
Počistila radnu površinu koja posle cvekle liči na radnu površinu u mesari.
Na pijaci je baš lepo vikednom. Volim kada sam svedok tom susretu različitih svetova — mladih i starih, onih kojima je dovoljno toplo i onih kojima nije dovoljno toplo, onih koji nemaju mnogo, ali im ne fali ništa i onih koji imaju nešto, ali im to nije dovoljno, onih koji se svađaju, i onih koji se smeju. Zbog toga volim pijac i uvek biram pre taj doživljaj nego market.
Aleksandra Vukovic
