PSEUDOHUMANIZAM
Nikolaj Dezjatničenko, ruski gimnazijalac iz jednog sibirskog gradića, na komemoraciji žrtvama Drugog svetskog rata u Bundestagu izgovorio je kratku hagiografiju neznanom vojniku Vermahta zarobljenom u Staljingradu i odvedenom u neki budući Novi Jerusalim, upravo u Sibiru. Šesnaestogodišnjak je kratko izlaganje poentirao i vizijom nemačkog vojnog groblja, punom nevinih ljudi, koji nisu hteli da ratuju, ali su morali.
Takva relativizacija Velikog otadžbinskog rata, pride i Staljingradske bitke, u Rusiji je buknula: gradska uprava mladićevog rodnog mesta je ispitivala gimnaziju, majka je tvrdila da je govor njenog sina u poslednjem trenutku skraćen i da je govor — zamišljen kao poruka mira celom svetu — samo pogrešno shvaćen, a stvar je došla i do Kremlja. Upravo tamo je izgovorena rečenica koja, voljom ili nevoljom autora (Sergeja Mironova, šefa poslaničke grupe Pravedne Rusije), nadilazi ovu petparačko-politikantsku priču:
Get Miloš Jocić’s stories in your inbox
Join Medium for free to get updates from this writer.
Brine me što se generaciji koja raste nameće pseudohumanizam tako što se neprimetno briše granica između dobra i zla, između počinilaca i žrtava.
“Pseudohumanizam” mi je postala reč dana; termin koji gustinom neutronske zvezde objedinjuje sva značenja one političke korektnosti koja postoji radi perfidnog sticanja političke koristi, a ne poštovanju bližnjeg svog. Mironov je nehotice zahvatio i jedan stogodišnji citat Ivana Cankara, koji je prvi rekao da su dobri ljudi najveći zlobnici. Svet ne mogu izmeniti, a zlikovci će oblačiti njihovo ruho.
ČITAM: MARTIN KAČUR, Ivan Cankar
