Ja uvek polazim od sebe …
Volim da posmatram ljude. I volim da ih slušam.Onog trenutka kad primetim da je ono što neko govori u skladu sa onim što radi, kada vidim da nečiji postupci predstavljaju logičan sled stavova te osobe, ona dobija moju punu pažnju — to je osoba od koje mogu mnogo da naučim. Rečenica koja podstiče moju znatiželju i interesovanje za to u kojoj meri neko zaista stoji iza svojih reči je: ja uvek polazim od sebe. Kad to čujem, u uho se pretvorim …
Postoje ljudi kod kojih sugestivna komunikacija deluje nekako prirodno,urođeno. Lako vam privuku pažnju, umeju da vas nateraju da ih saslušate, znaju da fiksiraju vaš pogled, da vas usmere na sebe pa ponekad i „primoraju“ da slušate kako mnogo rade na sebi, kako su samosvesni ali samokritični (opasna konstrukcija!), kako ne sude o drugima dok sebi ne presude, kako uvek prvo problem traže u sebi…
Lepo zvuči, prosto zadivljujuće. Ali kada posmatrate njihove odluke,postupke i kada slušate sve ono što sledi nakon onog — ja uvek od sebe prvo polazim — shvatite u kom grmu leži zec.
Dok čitate ovo, pođite od sebe…
Kada zaista, ali zaista želite da radite na sebi, kada zaista želite da promenite svoj život i svoje navike, kada zaista razumete da ste vi i samo vi jedina osoba koja vam u životu zaista može pomoći i zaista može odmoći, onda preuzmete apsolutnu odgovornost za svoje misli, za svoje emocije i za svoje postupke. Baš tim redom: prvo prihvatite da su svi usponi i padovi u vašem životu određeni vašim mislima, onda razumete da su te vaše misli (a ne tuđe mišljenje!) prouzrokovale vaše emocije i na kraju, kad sve to prihvatite širokog uma i sa potpunom odgovornošću, počinjete da delate u skladu sa sopstvenim mislima i emocijama.
Get Marija Simonovic’s stories in your inbox
Join Medium for free to get updates from this writer.
Prihvatanje odgovornosti je conditio sine qua non rada na sebi i postizanja bilo kakvog uspeha, u bilo kom segmentu života, u bilo kojoj životnoj dobi.
Kad shvatite i prihvatite činjenicu, da ste u životu sebi stajali na put mnogo više i mnogo češće nego osobe koje ste krivili za svoje neuspehe (roditelje, šefove, profesore, kasirke, džeparoše, policajce, decu (ukoliko ovo čita neka mama ili tata ) itd.) onda ste zaista krenuli od sebe. Kada prihvatite da ste možda ipak vi, iako dok ste ljuti to ne deluje tako, svojim ponašanjem prvi započeli svađu, onda ste krenuli od sebe. Kada vas neko vređa i ponižava, a vi pomislite da ste možda vi sami, svojim pogrešnim stavom, manjkom samopouzdanja, toj osobi otvorili put za takvo ponašanje, onda ste krenuli od sebe. Kada vas neko razočara, a vi shvatite da je problem u vašem očekivanju a ne nečijem postupku, onda ste krenuli od sebe.
Možda sada neko kaže : ma daaaj…kako žrtva saobraćajne nezgode može biti kriva za to što je pijani manijak vozio trista na sat i povredio je?
Nije ovde reč o krivici. Niste vi krivi za sve što vam se dešava, ali ste odgovorni za to što se dešava. Sudija će utvrditi ko je kriv , ali i devojka i manijak su podjednako odgovorni za nezgodu jer su se u datom trenutku zadesili svojom odlukom na određenom mestu. Ako oboje prihvate odgovornost za to što se desilo, manja je verovatnoća da devojka opet bude povređena i da manijak nastavi da se ponaša kao manijak. Ukoliko ne prihvate odgovornost, manijak će opet besnim kolima naleteti na „glupaču koja ne gleda gde prelazi ulicu“ a devojka na „ pijanog ludaka kojem je bogati tata kupio besna kola“ i tako u krug…menjaće se scenario, ishod će biti u najmanju ruku isti.
Vozaču koji, po sopstvenim rečima, uvek polazi od sebe, policija je oduzela dozvolu jer se najpre nepravilno parkirao, a zatim je ustanoviljeno da je vozio pod dejstvom alkohola. Taj samosvesni a samokritični vozač je okrivio svoje dete za tu kaznu, jer je dete tražilo smoki, te se on parkirao (u pogrešnom smeru) ispred prodavnice, a onda su policajci jedva dočekali da napune budžet ove propale države…(true story). Dete krivo,smoki kriv, policija kriva…mada , mislim da u pisanju kazne nije pomenut smoki,dete još manje, već neki promili i neko parkiranje…
Sada zaboravite na ove saobraćajne zavrzlame i razmislite dobro koliko ste puta u životu krivili državu, sistem školovanja, roditelje, drugarice, drugove, mlađeg brata, stariju sestru, svoju devojku/dečka , profesore, loše udžbenike , nepismene administrativne službenike, lenje kolege, nekulturne tatine sinove, neoprezne vozače itd. za situacije u kojima ste podjednako sudelovali?
Ni meni se mnoge stvari na mestu i u vremenu u kom živim ne sviđaju, ali znam da jedino što mogu zaista da promenim u tom mom svetu jesam ja sama — mogu da promenim sve što mi se ne sviđa kod mene same, da bih se što lakše prilagodila okolnostima koje mi se ne sviđaju. I ja sam krivila roditelje, brata, sistem školovanja, grad … i dok god sam spoljne faktore koristila kao opravdanje za sosptvene neuspehe nisam se pomerala s mesta ili sam se pomerala ali u jako neželjenom smeru, na dole. Kada sam shvatila da moj strah, moje nepoverenje u svoj potencijal, moja ograničavajuća uverenja, nesposobnost da sve ono što sam krivila pretvorim u svoju priču o kreiranju života kakav želim da živim, jesu pravi uzroci mog nezadovoljstva i neuspeha, zaista sam krenula od sebe –ka sebi.
Kada prihvatite odgovornost za svoje reči i svoja dela, postajete mirni i slobodni. Tada nema anksioznosti i napada panike pred ispit — znate da ste uradili onoliko koliko ste želeli ili mogli i da ne možete da utičete na ostale faktore. Tada nema žaljenja za ljudima s kojima se više ne družite, jer znate da su vaši postupci pratili vaše stavove. Kada zaista odlučite da se bavite sobom i svojim životom u svoj svojoj punini, onda ste uvek usmereni ka rešenju, a ne ka traženju krivca. Onda ne kukate nad sosptvenom sudbinom i tačku u kojoj se sada nalazite gledate kao početnu poziciju iz koje krećete ka cilju, ka uspehu, ka miru,sreći,ka onoj verziji sebe koju ste oduvek imali u malom mozgu a nikada se niste zaista kretali ka njoj jer ste bili obuzeti stvarima koje niste mogli da menjate.
Možda to prihvatanje odgovornosti za sopstveni život zvuči nekako teško,ozbiljno…jeste i ozbiljno i teško. Ali je vredno toliko da će vam misao o tome da je sve u vama, da samo treba da identifikujete misao ili postupak koji vas je doveo do neke situacije, osloboditi toliko da nećete moći da se zaustavite u tom traganju. Bićete oduševljeni promenama kojima svedočite jer će one biti odraz vaših ličnih promena. Kako budete sebe menjali tako će vaši rezultati i vaše okruženje, odnosi sa drugim ljudima postajati slika koju ste želeli da vidite. I neće vam više biti teško,ozbiljno i naporno, jer ćete razumeti da je to put koji prelazite do one zone komfora u kojoj ćete se osećati odlično,u kojoj ćete biti dobar student, osoba u čijem se prisustvu ljudi osećaju prijatno, inspiracija ljudima koji još uvek nisu shvatili šta znači ono — ja uvek polazim od sebe .
