Krvnik; prevod i prepev balade Maurice Ogdena
Ovo je prepev balade “The Hangman” koju je napisao Maurice Ogden, koji je bio, iako ime zvuči neporecivo francuski, američki pisac i glumac. Baladu je napisao 1951. godine, tokom (još) jednog sivog perioda američke demokratije, ere senatora Džozefa Makartija i tzv. “Druge crvene histerije” koja je trajala desetak godina i tokom koje su mnogi, uključujući autora, bez ili sa vrlo malo konkretnih dokaza optuživani za subverzivnu delatnost protiv američke države, za špijunažu ili izdaju, a to često samo zbog nagoveštaja mogućih političkih simpatija prema političkoj levici, odnosno, komunizmu. Odatle je nastao i termin “makartizam” koji označava praksu bezobzirnih, nepotkrepljenih optužbi i napada na ličnost, i posebno patriotizam političkih protivnika. Zvuči li poznato? Mi bismo to nazvali svakodnevnicom.
sa sajta unsplash.com
Prevod na srpski jezik balade ”The Hangman” nisam pronašao nigde na internetu, niti mi je poznato da je ikada štampana bilo gde kod nas, mada je sasvim moguće da jeste. Iskreno, nisam baš ni tražio, jer i da postoji prevod, ne bih ga koristio. Kada sam pre par meseci prvi put čuo baladu u originalu, znao sam da naprosto moram sam da je prepevam. Iskreno, stihovi i rime obično nisu moj književni favorit, ali sam se ovog puta istinski potrudio da pratim metričku organizaciju strofa u katren obliku sa rimom na istim stihovima (aabb), (srećom, koliko sam uspeo da procenim, nije pisana ni u jednoj formi vezanog stiha jer bih od toga sigurno odustao), da poštujem simetriju originala koliko je bilo moguće, da uvedem opkoračenje tamo gde ga i autor uvodi, da pronađem odgovarajuće reči koje verno prate autorovu ideju i formu, a da stih prilagodim našem jezičkom ritmu, i da se nigde u celom tom postupku ne izgubi smisao i snaga svakog pojedinačnog stiha, a posebno ne balade u celini.
Iako pisana pre više od šezdeset godina, negde daleko i u sasvim drugačijem vremenskom periodu, balada “The Hangman” je svakako aktuelna; njena poruka je jasna i snažno odzvanja danas i ovde, i svugde i svagda kad se ljudi suočavaju sa terorom koji ih trenutno zaobilazi, ali pogađa druge, dok jednom ne zakuca na njihova vrata, što se uvek neminovno dogodi. Kada kroz istorijske durbine posmatramo takve periode prošlosti, uvek se zapitamo: “Kako su to dozvolili?”. U ovoj baladi i na to pitanje može se pronaći odgovor.
Moram da naglasim da je ovakav prepev balade sam za sebe autorski rad u punom smislu te reči, pa zato unapred molim svakog ko bi poželeo da iskoristi ovaj tekst na svom sajtu ili profilu na društvenoj mreži, ili u bilo koje druge nekomercijalne svrhe, da uz tekst koji preuzme jasno navede i ko je autor prepeva. Bio bih vam za tu korektnu pažnju zahvalan. Eventualne komercijalne svrhe, naravno, imaju već svoja tačno određena pravila.
Evo, izvolite:
Krvnik
U naš grad neznani Krvnik stiže,
i za njim vonj zlata, krvi i vatre se diže,
on odmeri naše zidine drugačijom notom,
i pred sudom postavi vešala potom.
Skela izdignuta uz zgradu sudnice,
široka tek koliko njene vratnice.
Na istoj visini, ili je nešto nadrasta,
nad ulaznim vratima gredu od hrasta.
I čudili bi se, kad bi se stiglo
Ko je počinilac, koje je delo,
kome će u omču konopac svinuti
Krvnik marljivom rukom presuditi.
Iako nevini kakvi smo bili, sa jezivom stravom
krili smo pogled pred tom strašnom glavom.
Onda jedan viknu: „Krvniče, koga će klet stići,
zbog koga si drvena vešala morao podići?“
Neki sjaj tada zaljeska u olovnom oku,
pa mesto odgovora on nam dade zagonetku:
„Onaj što me bude služio nad svima
zaslužiće mesto na mojim vešalima.“
Potom je sišao, prišao i ruku spustio
na jednog od nas što je iz druge zemlje bio.
Do daha dođosmo, jer su drugog patnje
od ruku Krvnika nama donele olakšanje.
I vešala na travnjaku gradske sudnice
do sutra biće srušena, ostaće samo trice.
Pa se povinovasmo, niko ni reč ne prozbori
iz poštovanja prema krvnikovoj odori.
Sutrašnje sunce pogleda blaga,
obasja krov i ulice našega grada,
i na jutarnjoj svežini, crna i zlehuda,
drvena vešala i dalje na trgu suda.
I Krvnik stoji na istom mestu,
sa žutim konopcem u odlučnom gestu,
pogledom olovnim, vilicom pravom,
izgleda marljivog i znalačkim stavom.
„Krvniče, nisi li ti juče ispunio
sa onim strancem što si namerio?“
Onda zanemesmo, lica iznenađena:
„O, pa vešala nisu za njega stavljena.“
Krvnik gleda i smeje se grohotom, u neverici:
„Mislite da sam pristupio ovoj čitavoj zbrci
da jednog obesim? Tek sad počinje moj lov,
pa da isprobam konopac pošto je nov.“
Jedan uzviknu: „Ubico!“ I: „Sramotno!“
Pa Krvnik siđe među nas brzometno.
Pa tog što je vikao strogo pita: „Ma jel istina
da si ti uz njega, kome vešala behu sudbina?“
Pa ga odvede, ruka na ramenu,
a mi odstupismo nazad, uz uzbunu.
Pa se povinovasmo, niko ni reč ne prozbori
od straha prema krvnikovoj odori.
Te noći skoli nas groza iznenađujuća,
jer Krvnikova skela izraste veća.
Prolivenom krvlju ispod okna obodren,
drvo za vešanje pustilo je koren.
Sada široka koliko, il nešto još više
Get Vuk Valcic’s stories in your inbox
Join Medium for free to get updates from this writer.
od stepenica što do vrata suda vodiše.
Visinom do pola zida, il malo pre toga stade,
skoro do isklesanih slova sudničke zgrade.
I trećeg uze — svi čusmo glas
da je bezbožnik i zelenaš.
I: „Šta“ Krvnik reče: „vi imate s tim,
što će konopac da omasti jedan Jevrejin?“
„Jel on sad taj,“ mi povikasmo glasnije
„što te je služio dobro i od svih predanije?“
Krvnik se nasmeja: „Ma to je praksa ustaljena
da proverim drvenu gredu da nije polomljena.“
Četvrtog čoveka optužujući crni poj,
u nama izazva ozbiljan nespokoj.
Odbrusi Krvnik: „Zar ima zabrinutih
za sudbinu osuđenih, uz to još i crnih?“
Peti. Šesti. Diže se povika:
„Krvniče, nađe li ti svog čoveka?“
„Ma to je samo trik krvnikova zanata,“
odgovara: „kada se loše otvaraju vrata.“
I tako ućutasmo, s pitanjima stoj
dok Krvnik niže svoj krvavi broj.
I danju i noću, i od sunca do tmine
vešala izrastoše do nakazne visine.
Krila skele raširena do pune širine
prekriše trg od jedne do druge strane.
A preteća senka divovske grede
zlokobno podeli grad po sred srede.
Na kraju, u sada prazan grad Krvnik stiže,
i moje ime ulicom doziva, da priđem bliže.
Ja, pogledah vešala i gredu što sve nadvisuje,
I pomislih: „Niko više preostao nije,
pa mene zove da zajedno,
drvo za vešanje oborimo.
Zato sa dobrom verom da mi okolnosti služe
odoh pod Krvnikova vešala i njegovo uže.
Na trgu me čeka Krvnik, pogleda rada,
dok hodam kroz ulice utihnulog grada,
a u ruci mu leži, u kolutu spremna
omča od žutog konopa savijena.
Zvižduće pesmicu dok polugu vuče,
otvaraju se vrata kao da pucanj tuče.
I onda uz strašni smešak, o moje muke
Hvata me odlučno pravo za ruke.
„Prevario si me Krvniče!“ zavapih ogorčeno
„Da je tvoje vešanje drugima namenjeno.“
Ja nisam tvoj podanik, nisam ti pomagao.
Lagao si me Krvniče, sramno lagao.“
Sjaj se rodi u olovnom oku:
„Lagao te? Prevario? reče u časku:
„Ne ja. Ja rekoh istinu bez uvijanja
da su vešala baš za tebe namenjena.“
„Jer ko me je vernije služio od tebe, dodvorice,
što si sebe zavaravao nadama kukavice?“
I gde su sad drugi što bi uz tebe stali
u borbi, da bi vaši zajednički jadi prestali?“
Prošaptah: „Mrtvi,“; al me uz naklon blagi
Krvnik ispravi: „Ubijeni, dragi.
Prvo stranac, pa nas Jevrejin napusti…
Nisam učinio ništa što mi ti ne dopusti.“
Ispod grede što zaklanja dokle pogled dopre,
stojim usamljeniji od svih drugih pre.
Krvnik namače omču, tačno moj broj,
a nikog na trgu da uzvikne: „Stoj!“
Autor originala “The Hangman” Maurice Ogden;
Preveo i prepevao na srpski jezik: Vuk Valčić
